|
PISANJE DNEVNIKA
Odavno nisam pisao
dnevnik, iako se ta praksa pokazala korisnom. Savetujem svakome da piše
dnevnik, jer uglavnom mišljenja deluju jednostavnije kada se stave na
papir, a mnogi naizgled nerešivi problemi deluju glupo jednostavno. Moj
najčešći problem pri rešavanju problema je što mi se misli kao u
ludilu vrte u krug, ali kada ih stavim na papir mnogo lakše dođem do
rešenja. Ovo nije dnevnik nego zbirka tekstova koji bi možda mogli biti
nekome od koristi
PRIČA KOJU MORAM
DA ISPRIČAM:
HVALA TI OČE
Na kraju završene osnovne
škole došao je trenutak mog opredeljenja za zanimanje tj upis u srednju
školu. U to vreme sam bio veoma zainteresovan za crno-belu fotografiju.
Imao sam fotolaboratoriju minimalnog kvaliteta, ali to mi nije smetalo da
nebrojene sate provodim u snimanju i razvijanju fotografija. Konačno
me je nešto zaista zainteresovalo... Izrazio sam želju da upišem
grafički smer u Novom Sadu. Šidska štamparija je tražila učenika
za obuku , sa garantovanim radnim mestom nakon završene škole. Konkurisao
sam ali nisam bio primljen jer je prednost dobio učenik koji je u to
vreme bio socijalni slučaj. U to vreme „stare Jugoslavije“ mesta je
bilo još jedino u Splitu, i to upravo odsek umetničke fotografije.
Pomislio sam da mi se baš posrećilo. Međutim, otac nije imao razumevanja:“Šta
će još jedan sliker u Šidu? Ajde ti upiši
nešto konkretno, a slikanjem se bavi posle radnog
vremena“. Tako sam igrom slučaja upisao mašinsku školu, bio među
boljim đacima, dovoljno dobar za upis na fakultet. Međutim otac
nije imao razumevanja:“Šta, da mi budeš večiti student,
a ja da te izdržavam do četrdesete?! Ajde se ti lepo zaposli, pa
studiraj vanredno.“ I tako me je moj otac izneverio u vreme kada je
školovanje bilo potpuno besplatno, i kada se veoma lepo živelo, i mogli su
se školovati svi koji su to želeli. Tada sam odlučio da odem na
odsluženje vojnog roka, a odmah posle toga da napustim roditeljski dom.
Tako je i bilo. Dok sam bio u vojsci brak mojih roditelja se raspao.
Ispostavilo se da sam na smetnji i jednom i drugom roditelju. Otišao sam u
Novi Sad, zaposlio se i okrenuo se svom životu.
S vremena na vreme
dolazila mi je potreba za likovnim izrazom. Pošto su nastupile krize, i
više nije bilo mogućnosti za bavljenjem fotografijom, odlučio sam
da crtam. Nacrtao bih 20-30 crteža, polepio na neki deo zida, nekog stana gde sam kao
podstanar živeo, trajali bi neko vreme a onda bi ih poskidao i pobacao.
Nakon godinu, dve ponovio bih slično. Sećam se da sam kupovao
različite materijale, tuševe u boji, tempere, flomastere... i uvek bih
postupio isto – sve pobacao. 1991 sam odlučio da probam uljane slike.
Otišao sam u jednu prodavnicu u Železničkoj ulici i rekao da mi daju
sve što mi je potrebno za uljano slikarstvo, o kojem nisam znao ništa. Pre
svega moram da ubacim da sam za vreme života u Šidu imao prijatelja Andriju
Goluba, akademskog slikara, sa kojim sam nebrojene večeri provodio u
razgovoru o umetnosti, i ostalom, i kojem sam večno zahvalan za veliko
znanje koje je nesebično prenosio na mene, kao i razmišljanja o umetnosti
i uopšte životnoj filozofiji. U to vreme mogu slobodno da kažem da je on za
mene bio uzor. Poenta ovoga je da sam imao kakvo takvo predznanje o
likovnom izrazu uopšte... Dakle, naslikao sam prvu uljanu sliku, pa još dve
ili tri te godine. Uljane slike se ne bacaju, a sada mi je žao što sam
bacio i one crteže i ostale radove.
Posle svih ovih godina, učenik koji je primljen kao
socijalni slučaj u grafičku školu, postao je direktor iste
grafičke firme, dok nije propala, a zatim sagradio štampariju i
nastavio kao privatnik. Ne zavidim mu, i zahvalan sam mu na savetu koji mi
je dao- da je rad za platu čisto gubljenje vremena. A ja sam ih u to vreme već izgubio
dvadesetak po gradilištima, i radeći u teškim uslovima za razne firme
i privatnike. Postao sam privatnik, a radni dan sam bukvalno podelio na dva
dela, tako da u jednom delu dana zarađujem za život, a u drugom živim
i radim kao slikar, sa ozbiljnom namerom da živim samo od slikarstva kada
se za to steknu uslovi.
Nakon druge
samostalne izložbe pozvan sam na Educons univerzitet, Akademiju klasičnog slikarstva, gde
trenutno studiram drugu godinu u klasi profesora Dragana Martinovića,
kojeg smatram za jednog od najboljih živih slikara kod nas. Bio sam sa
akademijom na Mokroj Gori, na slikarskoj koloniji, i tamo sam napravio
svoje prve umetničke fotografije, koje u ovoj CD prezentaciji možete
videti u obliku filma.
Suština je mogla biti
i u mojoj razočaranosti što mi od strane roditelja u životu nije
pruženo ono što se moglo, pogotovo po pitanju školovanja – to deca teško
praštaju. Da sam se predao svoju bih
životnu priču sveo na nekoliko prostih rečenica. Ali sam nastavio
da se borim za ono što suštinski jesam, i ko zna kako bi bilo da je bilo
drugačije. Verujem da se desilo upravo onako kako je najbolje za mene,
i da mi je upravo to bilo potrebno.
Zato, hvala ti
oče što nisi imao razumevnja za mene i moje potrebe, što si otišao iz
mog života, jer kad već nisi imao razumevanja verovatno bi me samo
ometao, hvala ti što sam dvadesetak godina bio podstanar i što ti ne
dugujem ništa osim ove zahvalnosti, koja je i prekretnica u mom životu.
Svako je zlo za neko dobro.
U
Novom Sadu januara 2011.
UMETNIČKE
FOTOGRAFIJE ŠARGANSKE OSMICE
Snimljeno 2010 na
Mokroj Gori.
Fotoaparat Fuji 9600,
u maksimalnoj rezoluciji. Na CD-u ih prikazujem kao video radi zaštite
autorskih prava, a dobronamernima se zbog
toga izvinjavam jer će biti uskraćeni za maksimalni
doživljaj ovih, nadam se, interesantnih fotografija.
ZLATNI PRESEK U MOJIM UMETNIČKIM
RADOVIMA
Još od 1996, kada su nastale
prve skice za ciklus radova „Izlazak na Svetlost“, zlatni presek i
renesansni okvir su za mene neizostavni elementi pri gradnji kompozicije.
Dovoljan razlog za to je činjenica da je ceo univerzum koncipiran po
principu zlatnog preseka, te da smo i mi sami svesno i podsvesno
predodređeni da svet oko sebe posmatramo u toj srazmeri.
Moje umetničko
opredeljenje je da poštujem i primenjujem prirodne zakone koji se odnose na
perspektivu oblika, perspektivu boja, kontrast, sve zakonitosti o odnosima
svetlosti i senke, orijentaciji sunca,...kao i obavezne likovne elemente
kao što su crtež, kompozicija, plastika, komplementarnost boja...Zlatni
presek je obavezno zastupljen u
mojim delima, jer ga smatram prirodnim zakonom.
Ovom animacijom pokušao sam
da dočaram svoje viđenje zlatnog preseka od nastanka sveta; ali
je to tek površina, tek nagoveštaj, dok je suština skrivena negde u
temeljima zlatnog preseka, idealnim proporcijama, potpunom savršenstvu
sveta i njegovog tvorca.
PREDGOVOR SAMOSTALNOJ IZLOŽBI:
SEDAM STARIH PRIČA O NAMA
Serija od 28 slika u tehnici akrilik na medijapanu sa bogatom pastom,
gotovo reljefom, tj još bogatijom nego na radovima do sada. Radi se o 7
matičnih slika iz kojih nastaju još po 3 izvedene, a po zakonitostima
zlatnog preseka u kompozicionom smislu.
Tema je simbolično vezana za RAĐANJE, što se već po
broju radova i grupama može simbolično povezati sa brojem dana
menstrualnog ciklusa (28), brojem dana u nedelji, (7) kao biblijskih sedam dana stvaranja,
brojem radova u grupi (4) kao brojem godišnjih doba... Osim brojevne
simbolike postoji čitav niz simbola sa kojima ću pokušati da
dočaram svoje viđenje ove teme.
Zlatni presek je sam po sebi tema koja mnogo govori već zbog same
činjenice da je ceo univerzum koncipiran na njegovim načelima.
Otkrivam da proporcije zlatnog preseka važe kako u makro tako i u
mikrokosmosu. I zato smatram da tu još imam šta da istražujem.
U suštini RAĐANJA krije se i suština Tvorca, Pokretača,
Boga, kao i odgovori za kojima tragamo...
UMESTO
PREDGOVORA SAMOSTALNOJ IZLOŽBI:
U RASKORAKU
Vetrovi ga doneli u
sremske oranice.
Stao je;
jer ne vidi više ni Put ni Bespuće.
Nižu se slike
proživljenog,
nižu se
utisci, usponi i padovi...
Gde sam, ko sam...
Svod mu pritisnu teme
–
da shvati
koliko je sićušan
u
bezgraničnom svemiru,
a ipak bitan u volji
Božijoj.
Tad vide da stvarnost
se raspršuje,
I da će,
načini li korak čistog srca,
stati pred svetlosno
lice Istine.
Reči se već
počeše kovitlati u misli,
a misli u Konačnu
Spoznaju...
sve je na dohvat.
Još samo jedan
korak...
U raskoraku
Umesto Odgovora
ostade Nagoveštaj,
neizreciv, ali
ogroman i jasan,
umesto Odgovora ukaza
se Put,
i slika
koju treba naslikati.
Posvećeno
Lazaru Lazareviću, prijatelju čistog srca.
Dragan Jašćur
januar 2006
PREDGOVOR SAMOSTALNOJ IZLOŽBI:
IZLAZAK NA SVETLOST
IZLAZAK NA SVETLOST kao najčešća postavka slike, u bukvalnom
smislu.
IZLAZAK NA SVETLOST kao pojava novog viđenja stvarnosti.
IZLAZAK NA SVETLOST kao traženje Puta, kao oplemenjenje čoveka.
IZLAZAK NA SVETLOST kao konačno rešenje.
PEJZAŽ je samo povod, samo podloga, samo način izražavanja u simbolima.
PUT, kao životni put,
vijugav ili strm, blatnjav ili prljav, širok i lak, ali češće,
baš kao i sam život, nepredvidiv na horizontu.
RASKRŠĆA su
najčešće nedoumice, trenuci odluke, ili rastanci.
DRVEĆE simbolizuje ljude, anđele i Boga. Više nego omiljeni
jablanovi su, ako su tri, sigurno su Sveto Trojstvo, a pojedinačno su
muževi, očevi, ljubavnici, prijatelji, zaštitnici... muški princip. Breze,
vrbe... su žene, majke, ćerke, devojke... ženski princip. I zaista, na
slikama bez ljudi nema ničega drugog osim ljudi i njihovih životnih priča.
VODA kao vreme.
ZEMLJA kao majka.
NEBO kao otac.
KOMPOZICIJA je u
osnovi rešavana zlatnim presekom ili renesasnsnim okvirom, ali uz moderniju
slobodu tumačenja, najeešće u službi ritmičkog ponavljanja dimenzija,
kao muzičkog ritma, svojevrsnog zvuka u slici.
PASTA tj, struktura
sibolizuje nesavršen čovekov pokušaj da imitira Boga, i da stvara od
zemlje, što ga do gole istine razotkriva pred Bogom samim i pred ljudima, i
pred samim sobom.
SVETLOST I BOJA simbolizuju savršenost, koja poput plašta
prekriljuje nesavršenog čoveka, simbolizuju Boga koji nežnim svetlosnim
dodirom udahnjuje život svemu zemaljskom, stvara ravnotežu, upravlja i
štiti.
SUPROTNOSTI osnovnih
likovnih elemenata, kao i kontrasta u poetici nesavršenog i savršenog,
paste i svetlosti, muškog i ženskog, neba i zemlje, Boga i čoveka ... su u
jedinstvu suprotnosti osnovni pokretač.
NASLOVI su u osnovi
samo varijante koje manje obavezuju a više raspaljuju maštu, a najviše
otkrivaju sentimentalnu povezanost stvaraoca sa svojim delima.
Razlika između
percepcije i realnosti je kao
razlika između ambicija i ostvarenja. Odlučio sam da se bavim slikarstvom
iz više razloga, a jedan između ostalih je da bih otkrio istinu o sebi, ili
joj se bar približio. Počeci ovog poduhvata, kao i prve skice, potiču iz 96
godine, i do sada gotovo da nije prošao ni jedan jedini dan da nisam radio
na ovom ciklusu slika. Učinio sam sve što sam mogao, a i želeo sam izazov
do krajnjih granica – bar jednom u životu.
Ubrzo sam shvatio da dobre slike
ne zahtevaju samo dobrog slikara nego i plemenitog eoveka, i još mnogo,
mnogo toga, tako da je izazov postao mnogostruk, a odnos između mene i
slika dvosmeran – koliko sam u njih ulagao toliko su mi momentalno uzvraćale
– zbog čega sam im neizmerno zahvalan. Konačno, sagledao sam svoj
trenutni maksimum, što je bitno smanjilo razliku između percepcije i
realnosti, a od svega najviše poboljšalo pozitivan stav prema svetu i
ljudima, i veru u Boga, što mi je zaista nedostajalo. Deo pozitivne
energije će svakako zračiti iz slika dokle god postoje.
Kuriozitet slika je da se čovek nigde ne pojavljuje kao figura na
slici, ali ida nema slike koja nije prepuna ljudi, Boga i Duha Svetog.
Kako god slike bile prihvaćene
u javnosti, ja već jesam nagrađen, jer je zadovoljstvo stvaranja uveliko
premašilo brojne i velike teškoće na koje sam nailazio, tako da
razmišljanje o materijalnim vrednostima, o novcu...ostaje dovoljno ispod,
dovoljno daleko da mi ne kvari prvobitnu nagradu. Jer Svetlost ne može da
se kupi, što sam iskusio na teži način, ali zadovoljstvo i uzbuđenje
spoznaje Boga u svetlosti, i iza paravana percepcije realnosti, želim da
podelim sa svim ljudima
dobre volje.
U Novom Sadu 2004
Dagan Jašćur
|
